BEOGRAD – Ako već kao fudbaler nije uspeo da sa beogradskim Partizanom postane šampion Evrope, Dimitrije Davidović – Dača u ulozi trenera ostvario je sve što se moglo postići, ali na drugom kontinentu, u Aziji. Iako ga godine pristižu, on još pomaže razvoju i afirmaciji fudbalske igre.

Kada se naše gore list zavijori na međunarodnoj sportskoj vetrometini, pa ostvari toliko uspeha i priznanja onda to mami ponos. Dimitrije Davidović, koji je nedavno navršio 77 godina, krenuo je iz rodnog Aleksandrovca, pa se popeo na fudbalski olimp sveta. Autoritet sporta za svako poštovanje.

„Odrastao sam u Beogradu, ali sam rođen u Aleksandrovcu. Izbegli su moji iz glavnog grada, jer 1944.godine ovde je bio rat. Opet, moj otac je poreklom iz Gradiške, današnja Republika Srpska. Pošto je Sportski žurnal jako čitana novina širom Srbije, ali i Republike Srpske, dozvolite da pozdravim sve vaše čitaoce i sve koji fudbal vole i razumeju“, započeo je razgovor Davidović.

Počeo je svoju igračku karijeru u Partizanu, gde je odigrao više od 150 zvaničnih utakmica. Deo sjajne generacije „crno – belih“ bio je i onda kada je Partizan igrao možda i najlepši fudbal, u proleće 1966.godine. Tada je malo nedostajalo da Partizan postane prvak kontinenta, postao je Real, ali mnogi i danas tvrde da ni Beograđani nisu bili daleko od takvih ostvarenja. Popularni Dača na poseban način gleda na tadašnje rezultate, iako je od toga minulo više od pola veka.

„Veoma sam ponosan što sam bio deo tog tima, jedne od najboljih generacija tako trofejnog kluba. Bio sam najmlađi igrač te generacije, odigrao sam tada tri utakmice u Kupu evropskih šampiona. Izgubili smo od Sparte Prag 4:1, ali u Beogradu smo ih dobili sa 5:0. To je jedna od najlepših i najslađih pobeda. Izuzetan fudbal i veliko slavlje na predivnom stadionu JNA. Onda smo na Old Trafordu izgubili u polufinalu 1:0 od Mančestera, igrao sam tu utakmicu, ali smo prvi meč u Beogradu rešili sa 2:0. Plasirali smo se u finale i to je najveći uspeh Partizana“, priseća se Davidović.

Izgradio je zavidnu trenersku karijeru. Postao je trenerski mag Bliskog istoka. Teško je u nekoliko rečenica reći koga je sve trenirao i šta je sve ostvario, pa je  davnih dana postao fudbalski princ Saudijske Arabije.

„Ja sam položio trenerski ispit u Belgiji, u Briselu. Tamo sam 11 godina bio trener i onda otišao u Dubai. Oborio sam prve godine rekord, jer nisamo 27 utakmica doživeli poraz. Onda sam bio trener Al Itihada. Šest puta sam se vraćao u isti klub i šest puta ostvario rezultatsko čudo. Više puta osvajač titula i kupova zemlje i kontinenta. Osvajao sam brojne trofeje i sa drugim klubovima. Bio sam najbolji trener Emirata, Saudijske Arabije i Azije. Neviđeni uspeh imao sam 1989.godine kada smo osvajili četiri velika trofeja u istoj sezoni. Taj Al Itihad je veliki i popupalarn klub. Znate, nabrajati je jedno, a osvajati je nešto sasvim drugo. Zaista, mnogo trofeja, mnogo priznanja i svako mi je izuzetno drago“, govori Dimitrije Davidović.

Osvajao je šampionate, nacionalne Kupove, pa je sve to začinjeno trijumfima u Zalivskom kupu i Kupu Azije. Postao je najtrofejniji trener cele Azije. Teško se nositi sa tom činjenicom i tolikom slavom, ali veliki ljudi su veliki u svemu.

„Ja volim svoj poziv. Otišao sam u svet sa lepim vaspitanjem iz Dobračine ulice u centru Beograda. Živeo sam u patrijahalnoj porodici. Uvek sam bio ambiciozan i vapio sam za uspehom. Celog života želeo sam da se usavršavam, obilazio sam najveće svetske trenere, mnogo sam čitao i radio. Jer, veliki rezultat ne dolazi bez velikog rada. Dok sam bio trener oko sebe sam okupljao vredne trenere, specijaliste, ljude koji mogu da prate moj rad i koji mogu da doprinesu uspehu“, pojašnjava Dača.

Uspešan rad imao je i u Evropi, tačnije u Belgiji i u Mađaraskoj. Dragocena su iskustva i iz tih zemalja.

„Počeo sam svoj trenerski poziv u Belgiji. I počeo sam da radim bez jednog i jedinog radnog dana pre toga. Belgijska liga bila je tada među jačim u svetu. Radili su najkvalitetniji treneri Evrope. Trebalo je da se uhodamo, a onda smo od tima koji je ispadao bili treći na kraju sezone. Pravio sam igru, tim, ali i nekoliko fudbalera reprezentativaca od kojih je klub dobio ogroman novac, jer su se skupo prodali. Rad, neviđena energija i želja za uspehom doneli su mi ogromne rezultate“, govori Davidović.

Jednom prilikom rekao je da je uspeh Fergusona u Mančesteru bio i zbog činjenice da je imao u jednom trenutku čak 9 trenera – saradnika. I Dača je imao svoje saradnike: Branko Davidović koji je lep utisak ostavio na golu Maribora, Osijeka i velike Crvene zvezde. Idemo dalje...

Dimitrije Davidović, dok je igrao u Partizanu

„Voditi jedan klub znači da ste pripremljeni, da poznajete istorijat kluba, jačinu, snagu i kvalitet igrača. Ako u startu napravite grešku, teško je istu kasnije ispraviti. Trebalo je imati kvalitetne stručnjake oko sebe. Imao sam Branka Davidovića, bivšeg golmana Crvene zvezde, izuzetnog stručnjaka i čoveka, njegov rad je jako kvalitetan, uvek je unosio posebnu i dragocenu dimenziju. Tu je bio Aleksandar Radulović, kao kondicioni trener, pa čuveni golman i reprezentativac Jugoslavije Ratko Svilar. Njega sam još doveo u Antverpen kao aktivnog golmana i tu je za 19 godina izgradio istoriju. Saradnik mi je bio i Zvonko Varga, vredan i čestit čovek. Oko sebe sam, dakle, okupljao kvalitetne ljude. Sa izuzetnom energijom, sa ogromnim radom, kvalitetnim pristupom i neviđenim karakterom mi smo radili i uspehe stvarali“, obrazlaže Davidović.

Njegova supruga je Belgijanka. Mnogo joj se sviđaju Beograd i Srbija, a da su lepi – lepi su! Lepe se za srce i dušu.

„Moja supruga je lepo primljena od mojih roditelja. Ona je uvek bila izuzetan čovek. Jer, biti pored mene gde sam ja stalno odlazio i dolazio, a ona vodila porodicu, za svako je poštovanje. Pravi smo tim. Govori perfektno srpski jezik, prešla je u pravoslavnu veru, deca nam perfektno govore srpski jezik. Poznaje i vole našu kulturu, istoriju, muziku. Kćerka peva fenomenalno srpske pesme, ume da se veseli. Sin je počasni konzul Srbije u Belgiji. Jako sam ponosan na svoju porodicu“, naglašava Dača Davidović.

Cela njegova porodica divi se svakom uspehu srpskih sportista i klubova. Posebno ih impresionira Novak Đoković. Nole je najbolji putokaz kako stići do uspeha.

„Nole Đoković je fenomen. Šta je on dostigao, to je teško postići. On je daleko najbolji sportista u istoriji Srbije, pa i područja bivše Jugoslavije. On sve to vodi na jedan fenomenalan način. Odlično pripremljen, mnoge stvari govori na izuzetno lep način. Afirmiše svoju zemlju na lep način. Ponaša se u tim kritičnim momentima tako da mu se morate da divite. Veliki sportista. Ja se mnogo nasekiram, ali niko mi nije doneo toliko radosti od sportista kao Nole. Moja porodica ga obožava. Uneo je u živote mnogih toliko veselja i radosti da ga trebamo svi voleti i poštovati“, podvlači Davidović.

Dimitrije ima 77 godina, ali vitalan je. Još fudbalskom sportu može dati iskustva i znanja, ali i svojoj porodici ljubavi. Nije se zasitio trenerskog poziva.

„Ja sam 50 godina u vrhunskom sportu. To je izuzetan period. Bilo je padova kada je išlo slabije. Međutim, uvek sam iz tih perioda izlazio sa velikim zaokretom i sa velikim uspesima. Izuzetno sam zadovoljan sa svojim radom i sa svojim umećem. Vašim čitaocima bih preporučio da se ne predaju, da uvek idu dalje, da uspeh mora doći kao kruna velikih zalaganja. Svima sreću , dobro zdravlje i uspeh želim“, zaključio je Dimitrije Dača Davidović.

On je svetinja u arapskom svetu i fudbalu. Na ulicama Džede i žene ga startuju i ljube u čelo i ruku. Jednom je jedna princeza sa prestola Saudijske Arabije napravila trk i zaustavila zvaničnu kolonu automobila da se fotografiše sa Srbinom, Dačom. Dimitrije Davidović najtrofejniji je fudbalski trener u Aziji. Godinama ga obasipaju brojnim epitetima: fudbalski princ, trenerski mag – samo su neki od njih.

Rezultati i titule su ga dovele do zvezdanih visina...