BEOGRAD – Gordan Petrić je bio član juniorske reprezentacije Jugoslavije koja je 1987.godine u Čileu postala šampion planete. Kao omladinac OFK Beograda prešao je u Partizan, a kasnije je karijera išla svojim, najčešće, željenim tokom.

30,jul je letnji dan kada nema ni daška vetra, ni svežine. Međutim, nije uvek tako. I on kada rečima slike stvara, uvek predstavlja osveženje. Takav je bio kao igrač, takav je kao fudbalski radnik i trener, a uvek je kao čovek onaj dašak prijatnosti za sve i svakog.

Gordan Petrić, nekada defanzivac OFK Beograda, Partizana, Dandi junajteda, Glazgov rendžersa, Kristal palasa, Aeka, reprezentacije Jugoslavije pripada porodici skromnih momaka koji nije trčao pred novinare, a uvek je imao šta da kaže.

Navršio je 53 godine. Srećan mu rođendan. Mnogo je toga vrednog što može izdvojiti iz sportskih ostvarenja što se sjatilo u tih nepunih pet i po decenija.

„Hvala lepo na čestitkama. Trebao bih dva dana da razmišljam o svim tim trenucima, bilo ih je. Na početku karijere, u OFK Beogradu, naišao sam na divne ljude, pre svega zahvalan sam pokojnom Iliji Petkoviću i čika Aci. Sve je kasnije išlo svojim tokom. Imao sam sreću da sam bio u reprezentaciji Jugoslavije u Čileu i da sam sa tim momcima bio prvak sveta. Taj uspeh obeležio je naše fudbalske karijere. Nas desetak iz te generacije profesionalno se bavilo fudbalom, bilo nam je to zanimanje. Ta generacija imala je vanserijske igrače Peđu Mijatovića, Zvonimira Bobana, Davora Šukera i Robija Prosinečkog. Uz njih smo mi počeli i napravili sve što smo ostvarili kasnije“, započeo je razgovor Gordan Petrić.

Brojni asovi ponikli su u redovima Partizana i Crvene zvezde, pa okrunili fudbalsku slavu. I on je uspeo, ali je krenuo sa Karaburme. „Romantičar“ koji je uspeo.

„Pošto sam rođen u Beogradu i rastao u blizini stadiona OFK Beograda, nekako prirodno je bilo da se priključim tom klubu, a i jedna i druga škola bila je blizu stadiona. Tako smo bili usmereni ka OFK Beogradu. Iz nekakvog mog iskustva, bolje je biti prvi u selu nego drugi u gradu. Bili su tu Crvena zvezda, Partizan, Rad, Zemun, OFK Beograd i bolje je za mlađe igrače da igraju i napreduju u drugim klubovima nego da čekam priliku u dva najveća naša kluba. Lakše mi je bilo da stasavam na Karaburmi, da se afirmišem i kasnije je sve išlo svojim tokom“, pojašnjava Petrić.

Pripada sjajnoj generaciji fudbalera koji su u Čileu postali šampioni sveta za mlade. Prosinečki, Mijatović, Boban, Mijucić, Leković, Panadić, on… dug je niz ekstra talenata. Da ostadoše na okupu, možda bi na EP 1992.bili šampioni kontinenta, ali sprečiše ih da se takmiče.

„Da je Jugoslavija ostala, par tih igrača bilo bi u Švedskoj. Igrom slučaja, došlo je do raspada zemlje. Ta generacija bi pokazala vrednost 1994.ili koju godinu kasnije. Bili bi u zenitu slave i moći. Mnogo bi uradili, ali i u ostalim sportovima da smo ostali zajedno pod jugoslovenskom zastavom. I pojedinci bi izgradili daleko bolje karijere“, smatra Petrić.

U Partizanu je slavio jednu titulu i dva trofeja kupa velike Jugoslavije. Nije to tako loše.

„U Partizan sam došao 1988.godine. Klubovi ’velike četvorke’ bili su jaki kao nikad. Zvezda je bila jača od svih nas. Okupili su grupu igrača koji su dominirali. Partizan je doveo Ivicu Osima, pa je ’Švabo’ počeo da pravi tim. Ranije je stigao Mijatović, kasnije Branko Brnović, Slaviša Jokanović, Džoni Novak. On i Partizan pravili su tim koji bi vladao jugoslovenskim fudbalom da je ostalo sve kako je bilo. Lepo se prisetiti nekih stvari i uspeha, a nakon karijere važno je da budete domaćin u svojoj kući i da možete normalno da živite“, ističe on.

U jednom derbiju, 90-om, marta 1992., bio je povratnik iz vojske i čekao je šansu sa klupe. Reporter Radio Beograda Miodrag Lukić pitao ga je ko će da pobedi. Na kraju, golova nije bilo, Zvezdi je pripao penal bod, 4:2. Šta su za Gordana Petrića bili večiti derbiji?

„Odigrao sam šest utakmica, pa Švedska. Znam da smo Jokanović i ja odigrali derbije u Kupu. Na Marakani smo pobedili 1:0, a na JNA bilo je 2:2. Ja sam tada dobio svoju ličnu kartu, toliko gledalaca, emocija. Kasnije je za sve nas to bila rutina. Bili smo profesionalci. Pobeda te gura napred, nekada i poraz, ali niko ne voli da gubi. Emocije postoje, derbiji se izdvajaju od drugih utakmica“, pojašnjava Petrić.

Iz Humske je otišao u Dandi junajted, pa u Glazgov, onda u Kristal palas, zatim atinski Aek, pa ponovo na ostrvo, u Harts. Sledi povratak u Partizan, pa oproštaj od igre u Sičuanu, u dalekoj Kini.

„Svim igračima koji su na početku poručujem da je karijera jako kratka, maksimalno 15 godina. Zato, pamet u glavu. Da možeš kasnije da kažeš da si nešto ostvario i da kreće neki novi život. Ja sam umeo da iskoristim ukazane prilike i nezavistan sam čovek. U današnje vreme je to i najvažnije“, pojašnjava Petrić.

Ubeležio je pet nastupa za A tim Jugoslavije. Ceneći da je bio defanzivac i da je konkurencija bila paklena, pa i nije tako loše. Mada, pamteći njegove igre, čini se da je brojka mogla biti i veća.

„Generalno, te utakmice započeo sam da igram za reprezentaciju SFR Jugoslavije. Tada je konkurencija bila paklena, a na tim pozicijama veliki Faruk Hadžibegić, pa Davor Jozić, pa Vlado Čapljić, Zoran Vulić, Ljuba Radanović… Posle uvođenja sankcija, bile su neke prijateljske utakmice, a onda 1994.godine okupljali smo se u reprezentaciji. Tada je bio Siniša Mihajlović, pa Đukić, onda dvojica mladih Đorović i Saveljić i tako. Onda je usledio kraj moje karijere i mogu biti zadovoljan. Znam da bih imao više reprezentativnih nastupa da nije bilo prokletih sankcija. Pripišimo to sudbini ili višoj sili“, objašnjava Gordan Petrić.

Bio je potpredsednik i „gensek“ Partizana, bio je trener na više adresa.

„Bio sam generalni sekretar Partizana zamenivši jednog Žarka Zečevića. On je 22.godine bio u klubu, pa sam prihvatio da budem godinu dana. Njemu zahvale na stvaranju modernog Partizana. Onda sam sa Batom Mirkovićem bio potpredsednik Partizana. Ipak, nisam funkcioner. Mene je više interesovalo da budem trener ili da pomognem mladim ljudima. Ili samo da gledam fudbal“, kaže Petrić.

Reprezentaciji Srbije i selektoru Draganu Stojkoviću svi možemo da poželimo  da odvede Srbiju u Nemačku naredne godine.

„Ja njega mogu zvati Piksi, imao sam sreću da igram sa njim. Radi se o čoveku koji je vanserijski igrač i koji bavljenje trenerskim poslom gleda kao igrački deo koji je za njega bio rutina. Uspeo nas je odvesti u Katar. Piksi ima rutinu. Verujem da će nas odvesti i u Nemačku na EP naredne godine. Od mnogih stvari zavisi naš uspeh. Ipak, Piksi je mnoge stvari postavio na pravo mesto i treba mu odati priznanje. Njemu i našoj reprezentaciji Srbije želim svu sreću i uspeh“, zaključio je Gordan Petrić svoje kazivanje za ovu priliku.

Uspešan fudbaler najčešće je i dobar čovek. Robusni, pouzdani igrač odbrambenih zadataka Gordan Petrić sve je to bio.

Zato je i uspeo…