Milorad Kosanović, Foto: Fejsbuk

NOVI SAD – Milorad Kosanović je jednostavno rođen da bi uspeo. Vodio je više klubova u zemlji i inostranstvu, bio selektor, direktor, sportski funkcioner. Godinama se ne predaje i još može toga da da najpopularnijem sportu.

Milorada Kosanovića uvek su gledali kao nekog ko je neprekidno u žiži fudbalske javnosti. Proglašavali su ga za predsednika Fudbalskog saveza Srbije, a on je želeo da se nešto i sam pita. Bio je direktor šampionske Vojvodine, u dva navrata vodio Crvenu zvezdu, godine 1994.proglašen je za najuspešnijeg trenera SR Jugoslavije, 2000. je osvojio šampionsku titulu u Kini, 2001. godine i prvenstvo i kup u toj zemlji, kao i titulu vicešampiona Azije i proglašen je za najboljeg trenera, 2002. bio je šampion Kine i pobednik Superkupa, i 2003. pobednik Superkupa Kine, vicešampion kupa, polufinalista šampionata Azije i trećeplasirani u šampionatu Kine. Vodio je selekciju Malte, više klubova po Srbiji, sedeo je i na klupi Olimpije iz Ljubljane. Jednom rečju, čovek uspeha.

Rođen je 4.januara 1951.godine u Šidskim Banovcima. Danas je „novopečeni“ penzioner koji voli svaku priču na temu fudbala.

„Kod mene nema ništa novo. Otišao sam u penziju pre par meseci. Eto, to je najnovije. Volim da pričam na temu fudbala, a vaš poziv ne bih odbio“, kaže na početku razgovora Milorad Kosanović.

Supruga mu je doktor pedagoških nauka. Kćerka je „kolekcionar“ fakultetskih diploma, sin je studirao ekonomiju, on takođe. Uz to je završio i Višu trenersku školu. Govori više jezika. Pored fudbala, ima zapažene rezultate i u ugostiteljstvu i građevini.

„Nije to teret. Došlo je spontano, jedno po jedno. To je bilo u programu razvoja ličnosti. Sam život natera te na to ili ti kaže odustani od toga i teraj ono što voliš. Ponosan sam, jer deca su uspešna i dobri ljudi. Supruga je više nego odličana. Nema razloga da za nečim žalim, tugujem. Srećan sam i ponosan čovek“, govori Kosanović.

Fudbalsku karijeru započeo je u Borovu, pa prešao u Malme. Tamo je bio šampion i dva puta osvajač kupa Švedske. Onda sledi dolazak u zrenjaninski Proleter, pa novosadsku Vojvodinu, a u redovima Novog Sada okončao je karijeru. Uglavnom je zadovoljan.

„Jesam! Imao sam taj prekid odlaskom iz Jugoslavije u Švedsku. Švedska mi je mnogo učinila, video sam drugi svet, drugačije ljude, drugi način razmišljanja. S te strane dobio sam vetar u leđa da nastavim da radim i da ne pričam previše. Borio sam se da radom ostvarim ono što želim. Veoma sam zadovoljan. S druge strane, kakav je danas dan i vreme u našoj državi mislim da sam jako srećan što sam rođen u ono vreme, što sam rođen i razvijao se u Jugoslaviji. Imali smo sve uslove za normalan razvoj, bez velikih priča ili trzavica. Obišao sam svet nekoliko puta. Bog mi je dao sreću da upoznam suprugu čestitu i sa njom živim skoro pola veka. Dakle, uživao sam u životu. To je najprostija ocena stvari koje su ostale iza mene“, reči su Kosanove.

Bio je fudbaler defanzivnih zadataka. Ima ubeleženih 12 nastupa za mladu reprezentaciju Jugoslavije. Ko zna, da je bio prvotimac Crvene zvezde ili nekog drugog kluba iz tzv.velike četvorke, možda bi igrao i za A tim one velike, zajedničke zemlje.

„Možda bih igrao, ali verovatno ne bih bio u ovoj drugoj delatnosti tako uspešan. Ne žalim ja za tim. Otišao sam u Švedsku spontano. Otišao sam da učim školu i da igram fudbal. Radio sam i jedno i drugo. Ne patim zbog brojki i reprezentacije. Sve stečeno je rezultat valjanog rasta mog. Ja sam bio ofanzivac i vezni igrač, a u defanzivu me vratio Toza Veselinović. Bio sam levo krilo, a on ostao bez levog beka i mene vratio na tu poziciju. Tako sam postao defanzivac, ali sam razumeo celokupnu igru“, pojašnjava Kosanović.

Dao je veliki doprinos osvajanju titule sa Vojvodinom 1989.godine. Tada je bio  direktor novosadskih crveno-belih. Bilo je davno, pre 35 godina, ali lepo se prisetiti tih zlatnih dana „stare dame“ iz srpske Atine.

„Da, lepo je. Pre nego sam postao direktor Vojvodine radio sam u Novom Sadu kao pomoćni trener. Tu sam jako mnogo naučio. Kasnije sam učio od Miljana Miljanića, imao sam obavezu da mu šaljem odgovore na zadate teme. Na poziv predsednika Vojvodine došao sam za direktora kluba. Prvo sam snimio situaciju u klubu, prepoznao ono što nije dobro. Angažovao sam za trenera Ljupka Petrovića iz Spartaka. Njega je interesovalo da budemo prvi, a ja sam to ciljao. Doveo sam Jokanovića, Milovca, Sinišu Mihajlovića, Dragana Punišića, Čedu Marasa, Budu Vujačića... S tim momcima smo odmah bili prvaci Jugoslavije. U poslu trenera jako je važno, a ljudi to ne razumeju, da razumeš  filozofiju, biomehaniku, socijologiju i psihologiju. Mora da razume unutrašnja zbivanja u društvu, da od dece na treninga pravi ljude, da im učvrsti karakter. To se danas potpuno zapostavilo, licence dobija bilo ko i vidite gde nam fudbal odlazi. Sada smo u trećoj grupi evropskih vrednosti, ali potpuno ćemo propasti, ako se nešto ne promeni“, tvrdi Kosanović.

Zaplovio je trenerskim vodama. Bio je i selektor Malte i mlade reprezentacije tada Srbije i Crne Gore. Vodio je Zvezdu, Vojvodinu, Olimpiju, veći broj klubova u Srbiji, a u Kini ga skoro, pa slave živog. Čini se da još ima energije i volje da četiri-pet godina radi u srpskom fudbalu. Još nije rekao poslednju reč, budući da se neka nova imena pojavljuju i brže odu nego što preuzmu neki klub. Delimično je  odgovorio: Je li struka u krizi, ili oni iskusniji, zreliji ne srljaju po svaku cenu?

„Ne, nema više iskusnijih i zrelijih. Pa, ovo traje dugo, više od deset godina. Stariji i iskusniji prestali su da rade. Ovi sada što dolaze nisu bili ozbiljni treneri, oni su bivši fudbaleri koji po prirodi posla postaju fudbaleri. Ne znaju da su daleko od tog posla, jer taj posao traži mnogo učenja. Da li prepoznajete finese koji igrač je za koju poziciju itd. To u sebi imaš ili nemaš“, nastavlja Kosanović.

Možda se ukaže prilika da, kada istekne ugovor Draganu Stojkoviću, povede reprezentaciju Srbije u nove izazove, možda i u neka lepša ostvarenja.

„Ne verujem. Nemam ja korektne odnose. Volim ljude, nisam nekakva svađalica, ali ne mogu dozvoliti da mi neko određuje ko da igra i šta da igra. Od Milajna Miljanića sam naučio da svako od nas ima drugačiji pogled na tim i igru. Gledamo istu utakmicu, a vidimo je drugačije. Ne mogu da služim nikome. Može, ako ja određujem. Tada znam da sam kriv, ako sam pogrešio. Sa saradnicima pričam o svemu, ali kada te ja pitam. Dok te ne pitam, ništa nemoj da govoriš“, nastavlja Kosanović.

Crvena zvezda je bez premca u Srbiji, što njemu ne pada teško. Partizan je tu gde jeste. Međutim, hoćemo li još dugo čekati da se u šampione promovišu Vojvodina, Spartak, niški Radnički, Čukarički...?

„Dok je ovakvo stanje u državi , u zemlji, u sportu niko nema šanse da priđe prvom mestu pored Crvene zvezde. Partizan se trudi, ali teško je nositi veliko ime. Ostali nemaju nikakve šanse. Dok je tu ova ekipa koja rukovodi Crvenom zvezdom nema šanse da neko drugi bude šampion“, tvrdi Milorad Kosanović.

Valja verovati da ono najlepše u fudbalskom sportu nije zauvek ostalo u prošlosti.

„Bilo bi lepo! Mogao bih ja da pomognem da negde budem korektan savetnik. Da vidim šta je dobro, a šta nije. Da usmerim, da korigujem, da usmerim na neki bolji put. Ko zna“, zaključio je on.

Milorad Kosanović jedan je od najpriznatijih i najpoznatijih fudbalskih stručnajka u svojoj zemlji, a tek u Aziji. E, to je posebna priča,. Možda za neki naredni razgovor i novu priliku. Neka malo sačeka. Veliki ljudi nigde ne žure.

Jer, Kosan je uvek tu kada zatreba...