Dragan Džajić i Tomo Marić

Dragan Džajić, zvanično najbolji srpski fudbaler 20. veka, trebalo je 1974. godine da bude prvi jugoslovenski fudbaler koji je obukao dres slavnog Real Madrida. Ali, nije!

Sve do danas, nakon što su brojni srpski fudbaleri i stručnjaci ostavili dubok trag u istoriji najslavnijeg kluba na svetu: Milan Janković, Predrag Spasić, Predrag Mijatović, Perica Ognjenović, sve do Luke Jovića, potom Vujadin Boškov, Radomir Antić… ostala je dilema zašto i zbog čega, zajedno sa Miljanom Miljanićem, “Džaja nacionale” nije otišao u Madrid posle Svetskog prvenstva u Nemačkoj 1974. godine.

Prvo priča Dragana Džajića:

-Kad je slavno levo krilo Reala Francisko Gento završavalo karijeru, u Madridu je odigrana utakmica između “kraljevskog kluba” i svojevrsne reprezentacije Evrope i sveta, koju je sastavio sam Gento. Spektakularni meč pred više od 100.000 ljudi. Napuštajući teren, uz ovacije, Gento je skinuo Realov dres i predao ga meni, uz reči: “ti ćeš nastaviti tamo gde sam ja stao!” Već tada se znalo, o tome naširoko i pisalo, da Real ponovo stvara veliku ekipu u kojoj će nosioci igre da budu: Amaro Amansio, Manuel Velaskez, Karlos Santiljana, već je bio dogovoren dolazak svetskih asova Paula Brajtnera i Gintera Necera, a svi su se u Realu, tada na tom spektaklu, odnosili prema meni kao svom novom članu, novine su svakodnevno pisale – Genta nasleđuje Džajić! Tada se uopšte nije govorilo da Miljan Miljanić dolazi za trenera u Madrid…

Onda priča Miljana Miljanića, na jednom od brojnih zajedničkih putovanja, od Banjaluke, Trebinja, Beograda, Modriče, Kotor Varoša, sve do Rija, Londona, Montevidea, Budimpešte, Bratislave:

-Mnogi su se pitali ko je bio ključni čovek oko mog odlaska u Real Madrid i vezali su se za to čuveni fudbalski ljudi. Međutim, odlučujuće je bilo mišljenje Bore Stankovića, tada generalnog sekretara FIBA, čoveka košarke, koji je u jednom razgovoru sa ljudima iz Reala, na pitanje koji bi mladi trener mogao da napravi renesansu fudbalskog giganta, predložio mene, i to je bio početak realizacije mog prelaska u Real. Onaj ko pamti tu 1974. godinu, zna kroz šta se je prolazila Jugoslavija, donešen je i onaj kontroverzni ustav, bili su brojni politički nesporazumi, već se svaka republika ponašala kao mala država. Kad se saznalo da ja odlazim u Real krenula je takva kampanja protiv mene da je to bilo na granici ludila. Govorili su da sam izdajnik, bagatelisao se moj orden za hrabrost koji sam dobio na kraju Drugog svetskog rata, grmilo je sa svih strana – sram ga bilo, prodao se fašistima…

Miljanić je bio na javnom raspeću, pogotovo kada je 1975. godine umro španski diktator Franko, a njegova sahrana politizovana do kosmičkih ludosti i naših pakosti.

”Trpi i radi, pati i plači za svoju dušu” – bio je Miljanov moto madridskih dana.

Uz uzdah, dodao bih:

-Šta bi tek govorili i šta bi se tada činilo da je sa mnogom u Realu bio i Dragan Džajić?!

Posle će, uz posredovanje čuvenog golmana Ilije Pantelića, Dragan Džajić otići u Bastiju sa Korzike, finansijski je prošao možda i bolje nego da je otišao u bilo koji slavni evropski klub, ali nikad nije prežalio što na vrhuncu svoje karijere nije igrao za Real Madrid i do kraja potvrdio svoj raskošan fudbalski talenat koji ga je uvrstio u galeriju svetskih fudbalskih velikana.

Kakav je kasnije bio odnos između Dragana Džajića i Miljana Miljanića? Besprekoran! Miljanić je uvek govorio da je Dragan Džajić učinio nemerljivo mnogo za afirmaciju jugoslovenskog fudbala u svetu, a da je bio ključni čovek u vremenu njegovog trenerskog trajanja u klubu iz Ljutice Bogdana. Svrstavao ga je među najveće majstore fudbala, odmah uz Pelea, Di Stefana i Krojfa, a bezgranično je cenio i njegov kasniji rad kao fudbalskog funkcionera.

Džajić je, pak, za Miljana govorio da je on najveći trener kojeg je on imao u svojoj igračkoj karijeri, govorio je biranim rečima o njemu kad ga je ondašnja SR Jugoslavija odlikovala državnim ordenom, promovisao i knjigu “Miljan ljudi i vrijeme”, često su bili u kontaktu, na kraju je održao, u ime svih saigrača iz reprezentacije i Crvene zvezde, oproštajni govor na Miljanovoj sahrani.

Ali!

Čudna, i teško objašnjiva, patnja i žal ostala je u njemu što nije svoju brilijantnu karijeru krunisao igrama u najvećem planetarnom klubu – Realu iz Madrida, ili čovek uvek čini istinu velikom, čak i sa svojim zabludama i beskonačnom tugom.

Sportski žurnal