Čija je ovo Zvezda, bila Danica ili Severnjača, svejedno, koja je u utorak uveče obasjala celi svet od ulice Braće Jugovića u mojoj Banjaluci do dalekog oblakodera u Vankuveru, odakle se javio moj školski drugar Danko urlajući u telefon: “niko ne sija kao Crvena zvezda!”
Zaista, čija je ovo Zvezda?
Naša ili vaša, da li svih nas, Vladana Milojevića ili Dragana Džajića, Zvezdana Terzića koliko i Mitra Mrkele; da li je i grčka, srpska jeste sigurno i ko zna koliko dobrih ljudi ma gde bili na ovoj nemirnoj, neretko, i sluđenoj planeti! Ili će, ipak, biti da je Zvezda svakog onoga ko je na vreme shvatio da se za drugog treba žrtvovati i živeti, ukoliko hoćeš i za sebe da živiš. Ako još na vreme shvatiš da je najveći užitak života, između ostalog i u fudbalu, ukoliko se imaš za koga žrtvovati.
Otkad se fudbalska lopta zakotrljala, a tome će već dva veka, bilo je svakakvih rezultatskih raspleta, pogotovo sportski put od 0:1 do 3:1, ali nikad i nigde nego preksinoć u Beogradu, na stadionu “Rajko Mitić”, gde se ispod klupskih znamenja Zvezde i Olimpijakosa neprestano pevala jedna prelepa oda najvećeg hora na nekoj fudbalskoj utakmici, jedni na srpskom, drugi na grčkom, a ta simfonija, za daleka buduća vremena, razlegla se Savom i Dunavom put cele planete.
Kad je Francuz Benoa Bastjen odsvirao kraj dvoboja podno džinovskog hrama Svetog Save između Atinjana i Beograđana, sve je podrhtavalo od frenetičnih aplauza, i jednima i drugima, prepoznatljivim u svetu po crveno-beloj boji, Olimpijakos je ovog puta bio u plavoj odori; koliko, opet, u tom uzvišenom ambijentu ima simbolike bratstva i zajedništva kad su Zvezdaši svoju sportsku opremu poklanjali grčkim navijačima, a momci iz Pireja nenadmašnim “Delijama”!
“Džaja nacionale” s mobilnog telefona hoće nešto da kaže: “najveće je zadovoljstvo i najveća je radost u sportu kad vidiš koliko si svojim umećem uveselio i obradovao narod!”
Istorijo, zapiši: na beogradskom meču Zvezda – Olimpijakos, sam Bog je sišao među ljude, najmanje je važno što ga niko nije video, ali jeste doživeo i u svom svetu hrabrio sebe i sve oko sebe – živeće ovaj narod! Odavno smo naučili kako se pati, po istoj logici i kako se prašta, naročito kako se srcem i kroz fudbal, kroz crveno-belu boju, kuje večno bratstvo.
Oholi i bahati klanjaju se idolima od drveta, kamena i lima, a humani i časni ljudi onima od krvi i mesa: Borjanu, Giljermeu, Marinu, Gereru, Milunoviću, Podensu, Degeneku, Buhalakisu, Kanjasu, Torosidisu, Van la Pari, Cimikasu, Boaćiju, Valbueni, Gobeljiću, Semedu, Vuliću, Mariahu, trenerima Milojeviću i Martinsu… 
Sve što vidimo i doživimo najčešće, ili nam se čini ili je sanak pusti; izuzetak je događaj na stadionu “Rajko Mitić” u Beogradu i veličanstveni ambijent na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda – Olimpijakos, kad je životno očigledno potvrđeno da je Bog uvek u srcima onih koji ga traže.

Sportski žurnal