Dugogodišnji banjalučki novinar Mišo Vidović preminuo je sinoć u 57. godini nakon borbe sa karcinomom pankreasa. Vidoviću se posljednjih par dana zdravstveno stanje pogoršalo i nije uspio da se izbori sa opakom bolešću.

Početkom prošle godine njegovi prijatelji i novinari pokrenuili su humanitarnu akciju koja imala za cilj da se Vidoviću finansijski pomogne kako bi se što prije oporavio od teške bolesti.

Njegovi prijatelji iz dijaspore sa kojima je sarađivao su na društvenoj mreži Facebook napravili su i grupu pod nazivom "Naš Mišo Vidović".

Takođe, u Banjaluci je bilo održano humanitarno veče za pomoć Miši, na kojoj se okupilo više od 80 njegovih prijatelja, novinara i ostalih gostiju kako bi Miši pružili podršku u borbi protiv ove opake bolesti.

Mišo Vidović će biti sahranjen sutra u 12 časova na groblju Šljivice u banjalučkom naselju Starčevica.

U znak podrške kolegi Miši Vidoviću naš portal je 29. januara 2020. godine objavio kolumnu pod nazovom “Ne daj se Mišo!” koji ovim putem ponovo objavljujemo:

NE DAJ SE, MIŠO!

Jeste li čuli za Mišu – Šomija Vidovića, banjalučkog novinara, šarmera i lafa koji je svoje životno i novinarsko trajanje pretvorio i u svoju filozofiju života, da u svakom pokolenju, ma kakva bila vremena, samo posebni ostaju verni svom moralu i uvek jedu svojom kašikom, sviđalo se to nekome ili ne?

Na vest da se bori sa teškom bolešću, novinari iz Republike Srpske i BiH pokrenuli su niz akcija za pomoć i podršku kolegi i dobrom čoveku, mom i našem Šomiju, s kojim sam, ne tako davno, na Abaciji, čuvenoj banjalučkoj plaži, u “Klubu 22”, promovisao knjigu o Vrbasu, platanima i pričama iz detinjstva, prekovrbaski kraj u prozi kao na dlanu.

Danas mu držim palčeve i od srca želim da dobije bitku života, pre svega zbog njega, a onda i zarad Banjaluke, koju je voleo na svoj osebujan način.

Mišo je i čovek sporta, fudbala, boksa i rukometa pre svega, kao malo dete se radovao filmovima o bokserskom šampionu Marijanu Benešu i Fudbalskom klubu Borac, snimljenim po mojim knjigama. Sačuvao sam i njegove tekstove o tim filmovima, sve rečeno, na meru, profesionalno, ni reč više, a ni manje, likovao je što nose boju i miris banjalučkih lipa i kestenova. A kad je objavljena knjiga, pa onda i snimljen film o Benešu, samo su on i tada mlađani Slavko Basara u Nezavisnim novinama, Dnevnom avazu, Danima i Sportskom žurnalu objavili priče o “Šampionu”, drugi nisu hteli, ili nisu smeli, svejedno?!

Eto, tako!

Obojica smo najveći deo života proveli u prekovrbaskom kraju, bili fanovi velikog-malog Naprijeda iz kojeg je u gradsku fudbalsku ikonu Borac prešlo gotovo 30 igrača. On ih je preciznije i bolje pominjao od mene: Brane i Dragan Krivokuća, Emir i Omer Jusić, Simo Vuković, Veso Borovnica, Pašo Bećirbašić, Muhamed Ibrahimbegović, Damir Špica… pa četiri brata Sabljića, braću Smajić, virtouze Bogdana Petkovića i Esu Tahirovića…

Svojevremeno, devedesetih godina minulog veka, sarađivali smo u Prelomu i Nezavisnim novinama, zajedno osmislili moju rubriku “Banjaluko oprosti i pamti”, o posebnim gradskim likovima, “Alija – životinjsko carstvo”, od Dadiju i Mahi, o Jovanu i Hilmiji, i njegovoj znanoj birtiji, tako kod plaže gotovo nadvijena nad Vrbasom, onda o profesoru Branku, nastavnicima Kadiru i Kuruzu, učiteljici Nuri…

Uz Marijana Beneša, doslovno se divio Abidu Kovačeviću, Abasu Arslanagiću, Zdravku Rađenoviću, Slađani Golić… sportistima ovenčanim evropskim zlatom i olimpijskim sjajem.

Skroman i nenametljiv Mišo Šomi Vidović izrastao je u svojevrsnog anđela čuvara prekovrbaskog kraja, znanog i kao “Banjalučki peti kvart”, voleo ga je kao malo ko: novinar po svom i ubeđenju i po životnom opredelenju, neretko i u sukobu s vlastima, ma ko bio vlast, već više od 30 godina.

Ne daj se Mišo Šomi Vidoviću, sportske i životne pesme se ne pevaju samo, one se i žive, zaslužio si da te čuva dobra vila!