Čast je čast, a vlast je vlast; desilo se i čudo u Republici srpskoj s doktorom Milanom Jelićem, čovekom fudbala i predsednikom Republike Srpske, bio je vlast, a sačuvao čast, kao neprikosnoveni lider Srba s desne obale Drine.

Legenda živi i danas, 15 godina posle njegovog odlaska sa ovog sveta.

U serijalu “Tri boje otadžbine” o stvaranju i čuvanju Republike Srpske, posvećenog 30. rođendanu najmlađe srpske zemlje, njen jedan od predsednika Mirko Šarović, stradalnik od silnika iz takozvane Međunarodne zajednice, rekao je i ovo:

-U neviđenoj hajci tada na SDS, bio sam žrtvovan, završio u zatvoru, nikad nisam saznao zašto. Izuzev jednog čoveka, niko se nije interesovao za mene, moju sudbinu, moju porodicu od brojnih “prijatelja”… Niko, izuzev Milana Jelića. Bio je u kontaktu s mojim najbližim, ljudski brinuo o njima, iskreno me hrabrio i sa mnom saosećao... Posetio me u zatvoru. Izgovarajući te reči Šaroviću je u oku zaiskrila golema suza.

Na znanje i ravnanje Šarović je tada bio član SDS-a, a Jelić suparničkog SNSD-a!!

Čuješ li nas, Milane?

Na različitim političkim stranama bili su i Dragan Čavić i Milan Jelić, obojica nekad predsednici, danas Čavić kaže:

-U predaji predsedničke funkcije nas dvojica smo se srdačno i od srca pozdravili, bratski ispričali i u takvim odnosima ostali sve do njegovog sudnjeg dana.

Eto, zašto i zbog čega, Republika Srpska pamti Milana Jelića koji je sa svojom 51 godinom otplovio u legendu, ljudi su tako hteli. Iza velikog i posebnog čoveka uvek ostaju i takvi tragovi: Fond za stipendiranje najboljih učenika i studenata zove se po Milanu Jeliću, onda redom: najveće priznanje u fudbalu Republike Srpske za životno delo, fudbalski Kup Republike Srpske, stadion i trg, te memorijalni turnir u Modriči, njegov prijatelj i saradnik Slađan Jeremić, u produkciji RTRS-a, snimio je dokumentarni film “Predsjednik”… 

Otišli bi u nedogled nabrajajući sve počasti doktoru Milanu Jeliću. U Banjaluci za vreme odavanja zahvalnosti nakon njegove smrti, redovi su bili dugi stotinama metara, na put za rodnu Modriču ispratilo ga je više od 20.000 ljudi, a podno Majne dočekalo bar dva puta više njegovih poštovalaca nego što Modriča ima stanovnika.

Gotovo sve sa imenom i prezimenom, ma o kojoj oblasti života da je reč, došlo je da se oprosti sa Milanom Jelićem. Fudbalski svet danima i danima stizao je na njegov grob: Miljan Miljanić, Vlatko Marković, Dragan Džajić, Safet Sušić, Miroslav Ćiro Blažević, Munib Ušanović, Ivan Ćurković, Žarko Zečević, Ilija Petković, Velimir Sombolac, Iliaj Pantelić, Dušan Maravić… Ako sam ikad definitivno shvatio i prihvatio da je čovek zaista ono u šta veruje, onda je to odlazak sa ovog sveta doktora Milana Jelića na put za mit i legendu.

Sama pomen njegovog imena, na primer u UEFA i FIFA, i dan danas otvara sva vrata i mami duboke uzdahe.

Aktuelna vlast, predvođena SNSD-om čuva uspomenu na doktora Milana Jelića, nijedna svečanosti niti ceremonijal nije održan, a da u prvom redu, tik do Milorada Dodika, nisu bili Milanov sin Petar i supruga Milica; tako se srcem i ispričala priča o doktoru Milanu Jeliću.

Obzirom u kakvom vremenu danas živimo, gde ljudske reči zvuče strašnije nego urlik razgoropađene zveri, ne mogu, a da još jednom, ne uzviknem: 
Milaneeeee!

Sportski žurnal