Foto: FK Drava

BEOGRAD – Viktor Trenevski, nekadašnji makedonski reprezentativac, najdublje fudbalske tragove ostvario je u podgoričkoj Budućnosti i Partizanu. Menadžerstvo je zamenio trenerskim pozivom, ali pati što se klub iz Humske nalazi u dubokoj krizi.

Bilo je boljih od njega, ali on je bio ispred mnogih. Kao ofanzivni vezni fudbaler gde je igrao kvalitet je potvrđivao, zato je i uspeo.

Po rođenju je Makedonac, po fudbalskoj mladosti Crnogorac, po potpunoj afirmaciji Srbin, po fudbalskim tragovima još i Slovenac i Meksikanac. Da nam olakša u predstavljanju – on je, zapravo, građanin sveta.

„Od svega što je rečeno izbacio bih ovo Meksikanac. Ovi bivši prostori Jugoslavije stvaraju osećaj da sam kod kuće, a nekako sam svuda i stranac. Kod mene nema ništa novo. Ogromna familija, posao u fudbalu. Jednom u fudbalu, pa nikad iz njega. Vlada neko čudno, specifično vreme i po pitanju posla vezano za fudbal, pogotovo na ovim prostorima. Imate na 500 kilometara razlike ogromne različitosti. Snalazimo se kako ko zna i može i kako je moguće“, započeo je razgovor Trenevski.

Rođen je u Skoplju 8.oktobra 1972.godine. Otac mu je bio vojno lice, odnosno lekar specijalista za očne bolesti pri vojsci, pa je i Viktor prešao u tadašnji Tirograd. U Budućnosti je fudbalski prohodao, stekao samopouzdanje, izgradio ime. Sa ove vremenske distance, moglo bi se reći da je sve teklo normalnim tokom u njegovom stasavanju.

„Ja sam dete Budućnosti, to je moja druga kuća. Mislim da sam više vremena proveo na stadionu Budućnosti i u klubu, nego u svojoj kući sa roditeljima. To je kraj u fudbalu divnog vremena bivše Jugoslavije, početak deoba i jednog velikog haosa. Mi smo poslednji osvajači kupa Jugoslavije za mlade protiv Rijeke. Nositi desetku na leđima u mlađoj konkurenciji je nešto posebno. Iako je Dejan Savićević i Peđa Mijatović nisu nosili. Sve što sam doživeo u Budućnosti hteo bih da traje večno“, govori on.

Sledi seoba u Beograd. Za Partizan je odigrao stotinjak utakmica, postigavši 19 golova. Sa crno – belima osvojio je dva šampionata SR Jugoslavije i jedan kup. Ponosan je na ostvareno u Humskoj, na provedene dane i godine u Partizanu.

„To je nadogradnja onog doživljenog u Budućnosti. Desetka Budućnosti i igranje u tom klubu , a Podgorica i Budućnost nešto su posebno. E, onda mi se dogodi ta crno – bela boja i grobari. I sada, iz ove perspektive, mogu da kažem da ne igrati u Partizanu je kao da nisi igrao nigde“, tvrdi Viktor Trenevski.

Bilo je i večitih derbija. Svako ih doživljava na svoj način.

„Otvoreno mogu reći da je to jedan od mojih kikseva. Ja nisam uz večite derbije odrastao. Bio sam dete Budućnosti, za mene je ona bila sve. Kasno sam shvatio šta je večiti derbi, iako sam ih odigrao mnogo. Tako je bilo da se i po četiri puta godišnje sastaju Partizan i Crvena zvezda. Moja generacija bila je izuzetna, a  i u Zvezdi je ostalo još onog evropskog. Nikada neću zaboraviti 100.derbi. Pun stadion Zvezde. Ne znam da li postoji momenat, iskorak iznad toga“, govori Trenevski.

Igrao je i u Meksiku.

„Ja sam uvek bio buntovan, specifičan. Malo sam sve i glumio. Imao sam ponudu Valensije. Imao sam uslov za Premijer ligu, bio sam reprezentativac Makedonije, ali to moje buntovništvo i taj Meksiko... Mada, transfer je bio jedan od najvećih do tada. Zadovoljan sam što sam išao tamo, ali u fudbaslkom smislu to nema nikakvu težinu. Žrtvovao sam svoj ugovor i novac da bih igrao za reprezentaciju Makedonije i da sam blizu. Tako da sam žrtva za najveću istancu, za reprezentaciju, ali neka sam“, kaže on.

Sledili su Sileks i Pelister u Makedoniji, pa Mura, Koper, Olimpija, Drava, Nafta Lendava, Malečnik u Sloveniji.

„Igrao sam u Pelisteru na pozajmicu da bih bio blizu reprezentacije. Sileks nije ni za komentar. U Muru sam otišao jer ima crno-bele dresove i zbog pauze i Meksikanaca. Slovenija je nešto posebno. I sada možete da vidite tu sistematizaciju, od toga može mnogo da se uči. U Kopru sam bio najbolji golgeter Intertoto kupa, moguće i jedan od najboljih stranaca. Sloveniju sam prošao, a da nisam jurio za parama. Došla je familija. Iako volim Beograd, Podgoricu i Skoplje obožavam, ostao sam u Mariboru da živim, iako za Maribor nikada nisam nastupao“, pojašnjava Trenevski.

Za makedonsku reprezentaciju odigrao je 17 utakmica. Od istorijskog trijumfa nad Islandom, do poraza od Kine. Moglo je više, ali...

„Mi smo bili najbliži do EP, bili smo treći. Imali smo stravičnu grupu. Imali smo Hrvatsku, tada bronzanu. Imao sam 17 nastupa. To je bilo skoncentrisano u dve godine. Raspad Jugoslavije, nije svako brzo došao do opredeljenja. Bila mi je velika čast i zadovoljstvo da igram za svoju zemlju. Sa tim se umire srećan. Odigrao sam u jednom dahu, maksimalno, ali neko kaže da sam svetski čovek, a ja mogu reći da sam stranac svud. Tako su me, nažalost, ljudi niske inteligencije i posmatrali. Zato je samo 17 utakmica, a ne daleko više“, kazuje Trenevski.

Danas je menadžer u fudbalskom sportu.

„Ja sam trener, a menadžer sam bio samo na putu ka trenerskoj licenci koji je jako dug. Trener sam dosta godina. Svaki cilj koji je bio ispred mene ispunjen je. Međutim, kompleksna je situacija. Ljudi to vežu za titule, a trenerski posao to nije. Menadžerstvom sam se bavio kratko vreme da vidim i tu drugu stranu koja je najprljavija i najružnija od svih. Jer, mi nemamo menadžere, imamo posrednike. Dakle, osnovni posao mi je trenerski poziv. Igrao sam fudbal da bih bio trener, ali je jako kompleksno. Politika je prisutna u svakom segmentu, na svakom koraku kako na eks-yu prostorima tako i širom Evrope i sveta. Potrebno je više segmenata da bi se išlo u pravom smeru“, nastavlja Trenevski.

Šta se to događa sa Partizanom. Preživljava možda i najteže trenutke u skoro osam decenija dugom postojanju.

„Uvek sam bio buntovnik, na crnim listama. Potpisnik sam i ankete. Ne plašim se bilo čega, pogotovo kada je istina u pitanju. Partizan je moj klub. Nisam upućen u detalje da bih javno iznosio. Međutim, ovo je dno dna. Poražavajuće je doći do tog nivoa, da najbolji navijači na svetu su u disproporciji sa klubom. Sve što se događa u poslednjih pet ili deset godina ne liči na Partizan. To je sramota. Za grobare i sve koji vole Partizan, možda su to izazovi da se ostane. Nadam se da će doći bolji dani, a ponoviću da imamo najbolje navijače“, zaključio je on.

Viktor Trenevski – grobari su ga voleli, na jugu mu pevali pesmice. Danas sa setom govore o tom vremenu. I hteli bi da se ponovi.

Ako može...