Sportski autoritet u svetu: Dragoslav Stepanović, Foto: lična arhiva

FRANKFURT – Dragoslav Stepanović ime je stekao u OFK Beogradu, klasu potvrdio u dresu Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije, a najdublje tragove ostavio je u Nemačkoj. Kao trener radio je u više zemalja. Danas živi u Frankfurtu od zarađenog i od uspomena. I one su njegove.

Bio je kremen iz Sibnice, pa fudbalski Gete Frankfurta, onda čekić koji razbija sve, ali širokim sportskim masama nekako je najlakše i najlepše da kažu – Stepi! Valjda zato što se ono što vredi uvek kratko izgovaralo i pisalo.

OvaJ svet ugledao je 30.avgusta 1948.godine u Sibnici kod Rekovca. U rodni kraj odlazi s vremena na vreme.

„Otac mi je preminuo 2012.godine, a majka 2013. Kasnije je bila korona, pa odlazim ređe. Ipak, u Sibnici imam srodnika. Žive tamo još uvek. Tamo je kuća gde sam rođen. Posećujem to mesto i čuvam uspomene“, kaže Stepanović.

Na Karaburmi je proveo 11 godina. Za seniore je nastupao sedam sezona. „Romantičari“ su uvek imali igrače spremne da zaigraju za Partizan ili za Crvenu zvezdu. „Stepi“ je prepun uspomena iz tog vremena.

„Ja sam išao u Partizan na probu, kod trenera Florijana Matekala koji je onoj generaciji koja je igrala finale Kupa evropskih šampiona izbacio najmanje četiri ili pet igrača. Nakon tri dana treninga kod njega rekao mi je da nisam za Partizan i da potražim drugi klub. Otišao sam u OFK Beograd i tamo sam našao svoj mir. Tu sam pronašao one koji razumeju moju igru. Imao sam tada 17 godina. Roditelji su branili da igram fudbal, hteli su da završim fakultet. Međutim, kod OFK Beograda prošao sam probni trening i primili su me“, seća se on.

U Crvenoj zvezdi je proveo tri sezone. Trener je bio Miljan Miljanić, kasnije Gojko Zec. Sa Petrom Krivokućom je bio , kao i u reprezentaciji bivše zajedničke zemlje, jedan od najboljih bekovskih tandema na kontinentu. Zvezda je Zvezda, voli reći Stepi.

„Veliki je klub sa najvećim brojem navijača sa svim onim stvarima koje OFK Beograd nije imao, a moja igra i sve što sam pokazivao učinila se Miljanu Miljaniću pogodnom. Rado sam prihvatio poziv. OFK Beograd igrao je u Kupu UEF-a, ali Zvezda je nudila šire mogućnosti. Ipak, nisam bio mnogo srećan. Mučile su me povrede, a u Mostaru me odneo Džemal Hadžiabdić da sam morao na operaciju. Uprkos svemu , odigrao sam mnogo utakmica za Crvenu zvezdu. Potpredsednik OFK Beograda rekao je da se nisam povredio da me nikada oni ne bi pustili u Crvenu zvezdu“, nastavlja Stepanović.

Otišao je u Nemačku u oktobru 1976., a ne recimo u letnjem prelaznom roku.

„Ajntraht iz Frankfurta pozvao me je na probni trening jer je imao problema sa nedostatkom levih bekova. Tu sam proveo sedam dana, shvatili su da mogu popuniti to mesto, angažovali su me i proveo sam dve godine. Tada je bio zakon da samo dva stranca mogu biti u klubu. Kada je došao novi menadžer i doveo dva igrača, otišao sam u Vormatiju iz Vormsa“, pojašnjava.

Za Ajntraht je odigrao dve sezone, onda je godinu dana nastupao za Vormatiju, pa dve godine u Mančester sitiju, te karijeru okončao u Vormatiji.

„U Vormatiji smo se borili za ulazak u Prvu ligu i zadnju utakmicu izgubili smo na strani, pa nismo ušli u kvalifikacije. Ipak, imao sam sreću da me gleda menadžer Mančester sitija Malkom Alison. Želeo je da mu tim igra sa liberom. Pozvao me da dođem u Mančester siti. Klub je bio izuzetno popularan i na ceni. Bio sam oduševljen ponudom i nisam oklevao“, kaže Stepanović.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 34 utakmice, postigao je jedan pogodak.

„Igrao sam 36 utakmica, ali neko je nekada napisao drugačije, pa me te netačne brojke prate sve do danas. Odigrao sam 1976.godine u Parizu utakmicu za selekciju Evrope. Najprijatnije sam se osećao kada smo bili pozvani da kao reprezentacija Jugoslavije nastupimo na oproštajnoj utakmici Pelea. Na brazilskoj Marakani bilo je 183 hiljade gledalaca i oko 5.000 izveštača iz raznih delova sveta. Pele je imao želju da na oproštaju igra protiv ’evropskih Brazilaca’, kako nas je prozvao. Predvodili su nas Vujadin Boškov i Gojko Zec, a rezultat je bio 2:2. Jedan gol sam pripremio. To je za mene bilo nezaboravno. Želeo sam da dođem do video zabeleške te utakmice i dosta godina kasnije moj san se ostvario. Inače, Pele je bio izuzetno ljubazan i običan, jednostavan čovek“, dodaje Dragoslav Stepanović.

Planirao je da postane menadžer, a postao je vrhunski trener.

„Kada su u OFK Beogradu videli da sam završio karijeru, zvali su me da radim tamo. Ostao sam ovde. Završio sam jednu od najboljih škola u Evropi, u Kelnu. Onda sam radio u timu sastavljenom od naših ljudi. Uvek sam želeo da budem u najjačoj ligi. Dogodilo se da Branko Zebec preuzme Ajntraht. Želeo sam da budem njegov pomoćnik. Nagovorio me da završim trenersku školu i savetovao me da pazim gde ću početi trenersku karijeru. Sudbina je htela da sam bio trener Ajntrahta“, kazuje on.

Najviše je radio u Nemačkoj, ali i u Španiji, Grčkoj, Kini, Egiptu, Srbiji i Republici Srpskoj. Imao je priliku da 1992.godine u Frankfurt donesete titulu, ali su poraženi od otpisane Hanze. Borusija je taj kiks umela da iskoristi. To mu je, kaže, najbolnija rana u čitavoj trenerskoj karijeri.

„Izgubili smo sa 2:1, a pogodili smo prečku, stativu, imali šest kolosalnih prilika, sudija nije dosudio očigledan kazneni udarac za nas. Od toga mi je ostalo ono Leben geht weiter. Dakle, nanizao sam šta smo sve imali, nikog nisam osuđivao i završio sam rečenicom da život ide dalje. Danas sam izuzetno poznat po toj rečenici. Na jednoj radio stanici reporter je oponašao mene, čak je i mene ubedio da jesam to ja , ali bio je on u svojoj emisiji“, smeje se Stepanović.

Moto „Leben geht weiter“ ušao je u široku upotrebu kao izraz nade i životnog optimizma. Čak je i Folker Bufije rekao da od tada Frankfurt ima dva filozofa.

„Dvojica novinara napisali su knjigu koju sam promovisao. Bufije je školske raspuste provodio blizu Novog Sada. Njegovi roditelji vodili su ga na odmor na Dunav. On je tada , na promociji, rekao da Frankfurt ima dva filozofa – jedan je Gete, a drugi je Leben geht weiter. To mi je ostalo jako simpatično“, priznaje Stepanović.

Jedno vreme radio je u Laktašima, u Republici Srpskoj.

„Bilo je neverovatno da iz Bundeslige dođem u Republiku Srpsku. Moj zet je bio menadžer Laktaša i kada više nije mogao sam da posao odradi, pozvao me je. Rodbina je rodbina, došao sam i preuzeo klub. Međutim, nakon mesec dana zet je otišao, ja sam ostao da pokušam načiniti podvig. Ipak, klub se nije zadržao u Premijer ligi BiH, jer je malo bodova osvojio u prvom delu sezone. Prekasno sam došao. Ipak, stekao sam sliku o divnim ljudima i divnoj Republici Srpskoj i BiH. Te slike su složene u mojim sećanjima za sva vremena“, zaključio je popularni Stepi.

Dragoslav Stepanović mnogo je radio, mnogo i ostvario. Upornost ga je vinula u žive legende fudbalskog sporta.

A život ide dalje...