Velibor Pudar, Foto: Fejsbuk

MOSTAR – Za Velibora Pudara mnogi su govorili da bi mogao nadmašiti Ivana Ćurkovića i Envera Marića. Istina, postigao je mnogo, ali ratna vremena sprečila su ga da dosegne slavu dvojice pomenutih velikana među stativama.

Rođen je u gradu gde je, izuzev Neretve, sve od Veleža bilo crveno: i kamen, i plamen, i nebo. Stasao je da u klubu svoje mladosti nasledi velike Ivana Ćurkovića i Envera Marića, ali gubava vremena su iskidala snove. Pa, ipak, ostvario je lepu golmansku, kasnije trenersku karijeru.

„Rođeni, rođeni“ orilo se pri svakoj pobedi Veleža, ali i kada se organizuju „Crvene večeri“. Tako je bilo i nedavno. Još su sveže impresije.

„Svake godine Velež organizuje ’Crveno veče’ i tada dođe veliki broj bivših igrača. Čak, ’potegnu’ iz inostranstva da bi bili deo te manifestacije. Tako je bilo i nedavno, gde je prisustvovalo mnogo bivših Veležovih asova, ali i sadašnjih. To je jedinstvena prilika da se vidim sa nekim od njih. Tako sam sada video Ivana Ćurkovića, Envera Marića, Vukašina Petranovića, Anela Karabega, Blaža Sliškovića... Ranije sam viđao Duška Bajevića, Vahu Halilhodžića, Mehu Kodru, Ibru Rahimića... Podelimo mnogo predivnih uspomena. Predivno druženje i za nezaborav“, kaže Velibor Pudar.

Rođen je 22.novembra 1964.godine u „gradu na Neretvi“. Branio je i radio gde sve ne, ali bez Veleža i Mostara nikada nije mogao na duže vreme.

„Kada sam potpisao svoj prvi ugovor, ostvario sam svoj dečački san. U njemu je moglo da piše da ja njima dam veliki novac, ali nikad ga nisam pročitao. I danas ne znam šta je pisalo u njemu. Kada su mi doneli taj ugovor da potpišem, kao da su mi dali sunce sa neba i rekao da je samo moje. Svi mi iz Mostara sanjamo da obučemo taj crveni dres. Eto, meni se to ostvarilo. Nastupao sam za mnogo klubova iz više gradova i zemalja, ali odlučio sam da svoju golmansku karijeru okončam u svom Veležu“, nastavlja Pudar.

Karijeru je započeo da gradi u Lokomotivi, pa prešao u Velež. Valjalo je ne ukaljati obraz Ivanu Ćurkoviću, Enveru Mariću, Sedinu Tanoviću, Slavku Njegušu i biti Veležovo parvo rešenje nakon odlaska Vukašina Petranovića.

„Ja sam četiri godine sedeo na klupi. Iako sam bio rezervni golman, imao sam mnogo ponuda da pređem u druge klubove tadašnje Prve lige Jugoslavije. Međutim, nisam hteo da odem dok ne stanem na gol Veleža. Samo tako bi moj san u potpunosti bio ispunjen. Prelepo je bilo. Čekao sam svoju šansu , vredno radio i trenirao, dočekao sam je. Moj najlepši trenutak je debi u Osijeku 1988.godine. Taj meč izgubili smo sa 2:1, a pre toga Velež je izgubio sve šanse da postane šampion Jugoslavije, mada smo bili jesenji prvaci i igrali verovatno najlepši fudbal na području bivše Jugoslavije. Međutim, iz raznih razloga nismo mogli biti šampioni. Posle osvajanja kupa 1986.godine taj detalj mi je i najlepši u celoj karijeri. Dakle, taj debi u Osijeku, u Prvoj ligi Jugoslavije“, priseća se Pudar.

U ono vreme bili su puni stadioni. Kvalitet fudbala evropski. Velež dva puta bio pobednik Kupa Jugoslavije, ali nije uspeo da postane šampion velike i zajedničke zemlje.

„Svi Mostarci žale zbog toga. Velež je imao tri fenomenalne generacije. Međutim, iz političkih razloga sprečeni smo da budemo šampioni. Bilo je većih klubova od Veleža i većih gradova od Mostara. Dogodila se 1986.godina, usledila je tzv.Šajberova tabela. Na kraju sezone imali smo meč u Tuzli. Da smo pobedili Slobodu postali bi prvaci Jugoslavije, i po Šajberovoj tabeli i bez Šajberove tabele. Međutim, Sloboda se borila za osptanak i samo pobeda održavala je u najjačem takmičenju. Tada je FS Jugoslavije poslao gospodu Stipu Glavinu iz Klisa da sudi meč, bila mu je to poslednja utakmica, nije mogao više suditi zbog starosne granice. Moj drug ’Mrki’ sapleo je sam sebe dva puta, ovaj je u oba slučaja dosudio jedanaesterce. Mi smo poveli, pa izgubili sa 2:1. Službeno je Vardara bio šampion, neslužbeno je Partizan bio prvi, Sloboda je ostala u ligi. Pre toga je generacija Bajevića, Vladića, Marića, Topića... ostala bez titule, kada se na gol-razliku gubila prvenstva. Ostao je veliki žal i šteta za nas Mostarce i sve one koji Velež vole“, pojašnjava Velibor Pudar.

Prešao je u Grčku, a nastupao je još i u Švedskoj i Finskoj...

„Nesrećni rat promenio je mnogo toga, promenio je moj smer kretanja. Trebao sam da završim u Škotskoj, po završetku prvenstva, u Hartsu. Međutim, došao je nesrećni rat, ljudi su odustali od transfera. Otišao sam u Apolon iz Atine, kasnije su menjali se klubovi. Prelepa iskustva, upoznao mnogo ljudi, stekao mnogo prijatelja. Nosim prelepe uspomene iz svih tih zemalja“, podvlači Pudar.

Čuvao je gol nikšićke Sutjeske, pa Čukaričkog, Jedinstva Paraćin, Palilulca i Leotara. U svim klubovima mu je, ističe, bilo prelepo.

„U Čukaričkom sam uživao, pola godine u Nikšiću ljudi su me držali kao kap vode na dlanu. Onda sam u Paraćinu proveo previdvno vreme, kao i u Palilulcu, Leotaru. Svagde sam stekao dragocena iskustva, upoznao divne prijatelje. Ne mogu izdvojiti neki klub, jer zaista mi je bilo prelepo u svim klubovima“, kazuje Pudar.

Vratio se u svoj Velež da okonča karijeru u njemu. Da ne beše teških vremena, svi su mu prognozirali evropsku i svetsku golmansku karijeru.

„Nesrećni rat uvek dolazi u nezgodno vreme, a moju generaciju značajno je sputao. Velež je vodio računa o svojim igračima i svake godine znalo se ko treba da se proda. I Velež i menadžeri, sve je radilo za te igrače. Nesrećne 1992.godine sve je bilo završeno da pređem u Harts, oni se plasirali u Evropu, ali dođe rat i sve pokvari. Nisam trenirao tri ili četiri meseca i ljudi su odustali od tog transfera. Kada sam otišao u Grčku, oko sedam meseci nisam znao gde su mi roditelji, da li su živi. Sve je to uticalo dosta na mene. Sve je to promenulo ceo tok svih događanja u mojoj karijeri. Ipak, bilo je lepo. Moglo je biti bolje, ali i ovako je dobro“, skromno će Velibor Pudar.

Studirao je mašinstvo, u Beogradu je završio višu trenersku školu. Ovde je radio u Leotaru, Veležu, Bratstvu iz Gračanice, Igmanu iz Konjica, GOŠK-u, vodio je tri kluba u Saudisjkoj Arabiji. Tek mu je 60 godina, još mnogo toga može dati  fudbalskom sportu.

„Ceo život sam u sportu. Ostaću u fudbalu dok me zdravlje bude služilo. Nadam se da će služiti što duže. Jednom kada fudbal uđe u krv teško ga je izbaciti iz sebe. Pošteno da kažem, ne znam ništa drugo raditi, a uživam još u ovom poslu. Dakle, dok budem živ biću u fudbalu“, obećava Pudar.

Njegovo zlatno dete i ponos čitavog regiona je Lana Pudar, plivačica. Nastupa u delfin stilu i sa najvažnijih i evropskim i planetarnih takmičenja donela je ,već, pregršt medalja. Tata je ponosan na uspešnu mezimicu. I ona se bori sa slavom u ranim danima, a tek joj je 18 leta.

„Naravno da sam ponosan! Pošto sam ja ceo život u sportu i pošto znam šta znači medijska pažnja i ta slava, na početku karijere bilo je malo straha, mi smo je sklonili od toga, ali sada sve to lepo podnosi. Ume da se ponaša pred kamerama. Još i danas, koliko možemo, sklanjamo je od javnosti, jer njen fokus treba da bude na bazen i na takmičenja. Veoma dobro podnosi medalje, slavu i čvrsto stoji na zemlji“, obrazlaže Pudar.

Da se vratimo Veležu i Mostaru. „Crveno veče“ prilika je da vidi sve one drugare koji su, zajedno sa njim, činili Velež s kraja osamdesetih prošlog veka...Tada se sete, primera radi, da su isprašili Crvenu zvezdu sa 5:0, tim koji će nedugo zatim postati šampion Evrope i sveta. Sete se i golova Blaža Sliškovića iz kornera direktno, pa pobede nad zagrebačkim Dinamom od 9:2 itd.

„Poslednje ’Crveno veče’ bilo je upravo tako. Tu su bili Džemal Hadžiabdić, Enver Marić, Baka Slišković. Baš smo se prisetili tih svih utakmica. Njihovih, koje su oni igrali, njihovih golova i dogodovština. Tu je bio i Anel Karabeg koji pamti sve golove Veleža od 1965.godine. Koji minut, ko je bio strelac i slično. Bilo ih je milina slušati, a smeh je uvek dobro došao. Uostalom, mi smo raja iz Mostara, sve nas ista ljubav spaja“, zaključio je nekadašnji golman.

I dalje će mnogi da čitaju Šantića i Ćorovića,da svojataju Džumhura i živućeg Mišu Marića. Najlepše trešnje biće tamošnje, a rodne kiše mostarske. Neretva će da teče nizvodno. Samo će Velež da se menja. Da bude sve bolji i uspešniji, a Velibor Pudar u tome da uživa.

Zaslužio je...