Da je Bosna i Hercegovina istinski teatar apsurda i bezuspešni pokušaj multietničke tvorevine u vremenu u kojem ništa nije onako kako se prikazuje, potvrđeno je i u Bihaću, na dečijem turniru u malom fudbalu, na kojem su deca iz Drvara, članovi Borca, fizički i verbalno napadnuta od tamošnjeg življa. 

Još jednom je suživot, koji se toliko priziva u populističkim nastupima, a u praksi je neodrživ u BiH, pao na ispitu! “Slučaj Bihać” je ustvari razotkrio svu duboku podelu na nacionalnoj osnovi u “Dejtonskoj zemlji”, začinjenu nekontrolisanom i vrlo opasnom mržnjom. Poruke su više nego jasne za one koji hoće da ih shvate i razumeju.

Iste su, u januaru ove godine, poslane i u Sarajevu srpskoj deci koja su iz Beograda došla da igraju fudbal i upoznaju region. Tada su krivci i napadači ustvari prikazani kao “patriote” koje su udarile na “agresora”, tražile su se reči opravdanja, a ne osude u Olimpijskom gradu koji je još 1992. godine ostao bez tog duha, a pretočen je u izvor mržnje prema Srbima i svemu što je srpsko i pravoslavno: Republici Srpskoj, Srbiji, Banjaluci, Beogradu, čak i Rusiji, Moskvi… 

Sve je počelo 1. marta 1992. ubistvom srpskog svata na Baščaršiji i ranjavanjem sveštenika. Slaveći taj “Dan državnosti” početkom marta ove godine “bosanske patriote”, ogrnute u ratne zastave sa ljiljanima, u Distriktu Brčko (međunarodnom arbitražom izuzeto iz teritorije Republike Srpske) su napale mlade fudbalere Radnika iz Bijeljine. U oba ova slučaja, kao i pre nekoliko dana u Bihaću, na sreću, izbegnute su teže posledice i tragedija.
Sve do negde… 

Falsifikovanjem istorije, koja bi ustvari trebalo da bude istina, prekrajanjem činjenica od strane onih koji ne spoznaju vlastiti identitet, a bavili bi se tuđim, došlo se do zida od kojeg se dalje ne može. I šta sad, praviti se, kao da ništa nije bilo, da taj zid ne postoji?

Po čemu su deca iz Drvara zaslužila da im duplo stariji napadači psuju majku četničku, vređaju i fizički atakuju na njih, a došli su samo da igraju fudbal i druže se s vršnjacima? U vremenu opasnog življenja, uz zveket oružja na svim meridijanima, svi na ovim prostorima trebalo bi da se prisetimo prve polovine devedesetih godina prošlog veka i golgote kroz koju smo prolazili. Lekcije postoje da bi se naučile.

I na kraju šta smo to, u međuvremenu, propustili, koji čas istorije smo prespavali, pa nam njegov sadržaj prezentuju napadači iz Bihaća, a mi se zagonetno pitamo – otkud četnici u “Titovom” Drvaru?