MOSTAR – Adnan Međedović, legendarni fudbaler Veleža, slovio je za jednog od najubojitijih tobdžija u jugoslovenskom fudbalu. Sve što je poželeo u fudbalu – to mu se i ostvarilo, samo jedno nije – da zaigra za A tim Jugoslavije! 

Zbog fudbala je u kršnom Crnogorcu tinjala tuga kada mora, kiptela sreća kada se radovalo. Danas se može reći da je bio uspešan fudbaler, a jedan od trenera znao je reći da posle zvezdaša Bore Kostića nije se pojavio snažniji, bolji i precizniji tobdžija na području Jugoslavije. Bio je Veležova polutka za ponos, reklo bi se starim fudbalskim žargonom.

Rođen je u Bijelom Polju, 20.novembra 1959.godine. Dakle, nedavno je navršio  64 godine. Poželeli smo mu sreću za rođendan i da što češće dolazi u rodno Bijelo Polje.

„Hvala na čestitkama za 64.rođendan. Svake godine bar pet dana provedem u rodnom Bijelom Polju, ali i u Mostaru. To mi je drugi zavičaj. Inače, sa porodicom živim u Gracu, u Austriji“, započeo je kazivanje Međedović.

Fudbalsku afirmaciju sticao je u matičnom Jedinstvu, gde je za prvi tim debitovao sa 16 godina. Kada god danas baci pogled, sve same uspomene na to doba.

„Kada se setim svega, uh... Sa 16 godina debitovao sam u 2.ligi Jugoslavije protiv Lirije iz Prizrena. Morao sam dobiti specijalno lekarsko uverenje da mogu da nastupim. Od tada je prošlo mnogo vremena, ali sve se pamti. Zaslužuje da bude sačuvano u sećanjima“, kaže Međedović.

Za mostarski Velež igrao je osam godina, ubeležio je 174 zvanične utakmice, postigavši 46 golova. Trofej pobednika Kupa Jugoslavije iz 1981.godine i najdraže je odličje, prema sopstvenoj tvrdnji.

„To je prvi kup koji je Velež osvojio. Ta generacija ispisala je istoriju zlatnim slovima. Imao je Velež zlatnih generacija i ranije, ali nisu osvajale nekakve trofeje. Mislim da je čitav Mostar tada bio u Beogradu. Emocije su me savladale i sada dok govorim o tome“, priča Adnan Međedović.

A drugi kup 1986. osvojen je bez „Mede“, kako ga oslovljavaju prijatelji. Bio je tada u vojničkim redovima.

„Bio sam prisutan na stadionu. Dobio sam slobodan dan da gledam svoj Velež. Prvi kup osvojen je sa legendarnim Milošem Milutinovićem, kao i Balkanski kup, a drugi kup Jugoslavije bio je sa Duškom Bajevićem. Oba su posebni, veliki i neprevaziđeni“, podvlači Međedović.

U gradu na Neretvi za njega nije sve krenulo kako valja. Naime, tadašnji trener Vukašin Višnjevac nije mu često davao priliku, ali je Miloš Milutinović prepoznao potencijal. Čak ga je poredio sa zvezdašem Borom Kostićem u preciznosti i jačini šuta. Po tome je bio prepoznatljiv.

„Prvih godinu i po dana kod Višnjevca dosta teško sam ulazio u prvi tim. Ruku na srce, on je mene primio u Velež, dosta smo od njega naučili. Ipak, bilo je teško. Kada je došao Miloš Milutinović sve je krenulo po mene daleko bolje. Nadam se da sam mu vratio na najlepši mogući način. Za mene je najbolji trener od svih koji su me trenirali“, naglašava Međedović.

Često je isticao da bi kruna karijere bila titula sa Mostarcima, ali „rođeni“ do nje nikada nisu stigli.

„To je žal koji zauvek ostaje i kod mene i svih mojih tadašnjih saigrača. Pre nas, bili su Enver Marić, Vaha Halilhodžić, Duško Bajević, Vladić, Kulja... i nisu ništa osvojili. Moja generacija imala je priliku, ali u svom poslednjem meču za Velež sapleteni smo od Slobode u Tuzli. Kao da je nekome smetalo da Velež bude prvak Jugoslavije, umesto nas bio je beogradski Partizan, a za neke skopski Vardar. Šteta, imali smo super dobar tim“, nastavlja Adnan Međedović.

Mnogi sagovornici, pre njega, rekli su da su Velež do važnih trijumfa nosili drugarstvo, zajedništvo i duh pobednika. Primera radi, Semir Tuce odbio je poziv Crvene zvezde, jer nije mogao bez Veleža, Neretve, Mostara. 

„Mostar je specifična sredina. Igrači su teško napuštali taj grad. Velež je bio poseban klub, svima u srcu. Kada je Miloš Milutinović iz Veleža otišao u Partizan, pa za selektora Jugoslavije, u to vreme je Aleksandar Trifunović odlazio u Italiju. Takođe, bila je korektna i ponuda zagrebačkog Dinama i trenera Miroslava Ćire Blaževića, jer je Mustedanagić odlazio u inostranstvo. Odlučio sam da ostanem u Veležu, Velež se voleo i mislim da nisam pogrešio“, smatra Međedović.

Inostranu karijeru gradio je u Turskoj. Verovatno je ostvario svoje snove.

„Trebao sam otići u Bešiktaš, trener je bio Miloš Milutinović, ali je u poslednjeg kolu izgubio, ostao je bez titule i morao je otići. Tamo gde sam igrao bilo je lepo. U Turskoj je bilo mnogo ’jugovića’: Simović, Pešić, Švrakić, Prekazi, Kovačević, Ljukovčan, Tanović, Kalajdžić, Bijedić, ja... I tamo sam olako postizao golove, po 20 komada u dva kluba, odnosno 40 pogodaka u četiri godine“, priseća se on.

Ističe da se nadao pozivu u A reprezentaciju Jugoslavije. Dobro, tada je bilo izvanrednih fudbalera koliko hoćete, ali njegova „levica“ bila je retka dragocenost, najduže su je pamtili brojni čuvari mreže.

„San svakog igrača bio je da igra za reprezentaciju Jugoslavije. U vreme Toze Veselinovića dobio sam poziv, ali pre okupljanja imao sam još jednu prvenstvenu utakmicu i na njoj sam se neugodno povredio, u pitanju su bili ligamenti. Ostaje žal što mi se nije ostvario san, ali čast mi je da sam dobio poziv selektora. Meč u Nišu koštao me reprezentativnog nastupa“, setno će Međedović.

Jedan od najlepših golova bio je protiv Olimpije, Budimčević zna zašto. Doduše, bilo je niz prelepih golova i ukrasa njegovih.

„Meni je taj gol najdraži, pošto je trener Olimpije bio baš Vukašin Višnjevac. Bio je to evrogol, a prvi moj gol za Velež“, pamti Međedović.

U fudbalu je kao u životu, čas svetlost čas senke.

„Rađanje dece najlepši su trenuci u mom životu, sada i unučadi blizanaca. Ono tamnije je da sa Veležom nismo bili prvaci Jugoslavije. Mislim da je Velež, nakon velike četvorke, igrao najlepši fudbal u zemlji“, tvrdi on.

Studirao je pravo. Živi u Austriji, ali ode do Mostara da vidi Envera Marića, Karabega, Kalajdžića, Kajtaza, Juriće(kada su u Hercegovini), Đurasovića i sve one nekadašnje saigrače kojim se divila cela nekadašnja Jugoslavija.

„Nisam završio fakultet, ostalo mi je tri,četiri ispita. U Mostar odlazim svake godine. Vidim se sa drugarima, ispričamo se. Dodao bih i Baku Sliškovića, Vahu Halilhodžića, Džemala Hadžiabdića, s njim sam bio i trener. Uvek su mi prijatelji i nekadašnji saigrači na posebnom mestu u srcu“, govori Međedović.

„Medo“ bez fudbala prosto ne može.. I danas je , na neki način, u najpopularnijem sportu.

„Na završetku karijere, ovde u Gracu, vodio sam klubove iz 2.lige. Potom sam radio sa Bijedićem,  pa sa Džemalom Hadžiabdićem bio sam u Dubaiju, Abu Dabiju, Bahreinu i dosta dobre rezultate ostvarili smo tamo. Poslednje dve godine radim kao individualni trener. Jer moji prijatelji Ersan, Bojan i Sudo su iz Banjaluke, imam lep posao uzrasta 15 i 16 godina i klub je pobednik poslednjih godina“, naglašava kršni Crnogorac.

Jedan defanzivac Veleža o njemu je često pričao biranim rečima. Dobro je da ima takvih ljudi i da ih bude sve više na kugli zemaljskoj, reče on. 

„Pretpostavljam da je Mili Hadžiabdić to rekao. Toza je moj venčani kum. S njim i Avdom Kalajdžićem najviše sam se družio u danima vernosti Veležu. To su divni ljudi i prijatelji, a vreme dok smo drugovali u Mostaru zaslužuje da se pozlati“, zaključio je Veležov tobdžija.

Adnan Međedović mogao je da živi u Bijelom Polju, Mostaru, Gracu, na bilo kojem pedlju kugle zemaljske. I uvek bi se fudbalofili interesovali za njegov Velež, za fudbalsku Jugoslaviju i projektile koji su često zakoprcali se u mreži nemoćnih golmana. I u sportu, kao i u životu, važno je stići do cilja. Adnan Međedović je uspeo.

Kao svi umetnici...

Adnan Međedović dok je igrao u Veležu