Slaviša Vukićević iz igračkih dana. Foto: lična arhiva

SARAJEVO – Bio je član generacije koja je 1985.godine u Sarajevo donela titulu šampiona Jugoslavije. I danas veruje da su taj uspeh mogli ponoviti da je dogovor ostao na snazi, da se nakon titule neće razići svuda po svetu.

Slaviša Vukićević je iz porodice onih fudbalera koji su sledili i ostvarili svoje snove. Mogao je da igra u Crvenoj zvezdi ili Partizanu, ali on je sa Sarajevom osetio šta znači biti najbolji. Igrao je i evropske utakmice, karijeru okončao u Francuskoj i u fudbalu ostao za sva vremena.

U Visokom je rođen 30.aprila 1962.godine, a izrastao u super dobrog asa.

„U tom periodu samo su dve generacije bile u mlađim selekcijama. Bili su pioniri i juniori. Prvi su bili od 14 do 16 godina, a drugi od 16 do 18 godina. Ja sam do svoje 14.godine bavio se gimnastikom. Visoko je sportski grad, pa sam se bavio i rukometom i košarkom. Nakon sedam godina gimnastike koja mi je podarila mnogo fizičkih i  moralnih prednosti, brzo sam počeo da napredujem u fudbalu. Tako sam sa 16 godina zaigrao za prvi tim Bosne. Sa 18 godina počeo sam da treniram u Sarajevu i prva utakmica bila je sa Safetom Sušićem koji je bio moj idol“, kaže Slaviša Vukićević.

Kada je imao 18 leta, htela ga je Crvena zvezda. A, opet, sa Partizanom je odradio jedne pripreme. Međutim, Svetozar Vujović sa njim je imao drugačije planove. Uspeo ga je ubediti da pređe u Sarajevo.

„Sa Partizanom sam deset dana proveo na pripremama i trebao sam da idem na turnir omladinskih selekcija u Vijaređo. Vraćajući se u Visoko vozom Expres, nisam izašao u Visokom nego u Sarajevu gde me je dočekao Svetozar Vujović i njegova desna ruka Salko. Nakon razgovora otišao sam kući, a nakon dan ili dva otišao sam na more. Tamo sam u novinama pročitao da sam potpisao za Sarajevo. Otac je moj prvi ugovor potpisao u moje ime. Nisam se pokajao, igrao sam sa sve velikim imenima, a to je bilo ogromno zadovoljstvo za jednog mladića“, ističe Vukićević.

Na Koševu su tada igrali Safet Sušić, Predrag Pašić, Husref Musemić... Nije se plašio konkurencije.

„Bio sam fizički dobro spreman. Posle povratka Safeta Sušića sa Palića , gde je bio sa reprezentacijom, odradili smo trening, zagrlio me i rekao da ništa ne brinem, da ću igrati. Ubrzo je došla utakmica protiv Magdeburga, pobedili smo sa 4:2. Pape je dobio desetku, a ja ocenu devet. Taj meč otvorio mi je karijeru. Tadašnji trener Fuad Muzurović bio je hrabar, dao mi je šansu dosta mladom da se nađem u prvom timu. Nikada ga nisam izneverio“, priča on.

Onaj gol protiv Vojvodine za trijumf tri kola pre kraja šampionata proglašen je za pogodak sezone. Bez njega, njegovo Sarajevo ne bi bilo najuspešnije.

„Naravno, najdraži mi je taj gol. Posle meča sa Crvenom zvezdom rekao sam u intervjuu da taj gol i uspeh poklanjam navijačima Sarajeva. Najdraži gol u karijeri za mladog čoveka“, priznaje Vukićević.

Govorilo se da su Splićani doneli brdo para da motivišu Novosađane, da im otkinu makar bod, da pomognu Hajduku na putu do titule.

„Sve je tačno. Holcer je doneo pare. Neki moji prijatelji koji su tada igrali u Vojvodini, ali i oni koji su nastupali sa mnom zajedno u Francuskoj rekli su mi šta se zbivalo, da im je Hajduk nudio novac. Međutim, moj pogodak doneo je pobedu od 2:1 i titulu šampiona Jugoslavije. Ponosan sam na činjenicu da sam igrao sa fantastičnim fudbalerima i ljudima. Ja sam jugonostalgičar, to je period moje sjajne mladosti. Takav sam i uvek ću ostati takav“, tvrdi Slaviša Vukićević.

Sarajevo je godinu 1985.učinilo svojom. Nisu uspeh ponovili, jer svako je krenuo na svoju stranu. Da su ostali zajedno, možda bi se drugačije pesme pevale u gradu na Miljacki.

„U tom periodu malo sam bio i prevaren od Svetozara Vujovića i ljudi koji su vodili klub. Rekli su mi da ćemo svi ostati na okupu. Vrlo brzo igrači su otišli u inostranstvo. Mislim na Husrefa Musemića, Predraga Pašića, Faruka Hadžibegića, Davora Jozića... Mogao sam tada otići u Zvezdu, Partizan, Hajduk ili u Dinamo. Ostao sam u Sarajevu, a otac mi je rekao da je šteta što nisam otišao u jedan od tih klubova, jer nikada neću znati kako je nastupati u velikom klubu. Za mene tada većeg od Sarajeva nije bilo“, kazuje Vukićević.

Punih devet godina nosio je dres bordo boje, a onda se otisnuo u Francusku.

„Pronašao sam intervju u legendarnom Tempu iz 1988.godine gde sam rekao da neću u tzv.veliku četvorku, nego da želim da odem u inostranstvo. Jer, širom Jugoslavije navijači su počeli da pevaju nacionalističke pesme, bila mi je jedina želja da odem, da to više ne slušam. Nakon naše pobede Rada u Beogradu sa 2:1, došao mi je menadžer sa ponudom u Francusku. Odmah sam prihvatio. Odigrao sam na Koševu protiv Veleža poslednji svoj meč za Sarajevo i prešao u Francusku. Tamo je bio Filip Trusije koji je vodio četiri različite reprezentacije. Nažalost, ubrzo se dogodila tragedija za Jugoslaviju, njen raspad koji je meni jako teško pao“, priča Vukićević.

Okončao je karijeru sa 32.godine. Možda je mogla da potraje, ali odlučio je kako je odlučio.

„Mogao sam igrati još nekoliko sezona. Međutim, teško je igrati kada o roditeljima ništa niste čuli, a besni rat. Kada vam je u stanu 15 ljudi, valja brinuti i o njima. Nisam se mogao skoncentrisati na ono što radim, a kada nešto radim dajem od sebe 100%. Ubrzo sam upisao trenerske škole, francuski sam savladao, formirao porodicu, imam i unučad i danas ne žalim ni za čim“, dodaje on.

Ostao je u fudbalu. Radio je kao trener, kao menadžer, kao sve što fudbalu koristi.

„Bio sam sportski direktor, bio sam i menadžer. Kada sam bio trener, prvi put kada mi je predsednik kluba, a nakon pet nizanih trijumfa, došao i rekao da moraju igrati taj i taj, ja sam to odbio. Podneo sam ostavku i sebi obećao da nikada više neću se baviti trenerskim poslom“, kaže Vukićević.

Ne može bez Papeta Sušića, Musemića, Pašića, Jakovljevića, Hadžibegića, Janjoša, Jozića, Kapetanovića...i svih drugih iz šampionske generacije.

„Često se čujemo Senad Merdanović i ja, pa sa Musemijom, sa Pašićem, sa Seadom Sušićem. Imali smo prošle godine druženje u Ulcinju. Tih četiri dana druženja vratilo me u moju mladost i ljudima koji mi mnogo znače. Igrao sam protiv Velimira Zajeca, protiv Envera Marića i drugih veličina. U moje vreme svaki klub imao je mnogo zvezda u svojim redovima i kada sam ih video bilo je jako emotivno. Makar imamo divne uspomene“, zaključio je on.

Slaviša Vukićević – Visočanin i Sarajlija!

I građanin sveta...

Slaviša Vukićević danas. Foto: lična arhiva